Plavušu sam bajnu snio. O kako sam sretan bio!

Momak: “Et onoga Minhauzena, štal će nam sad slagati?”

Vlado Kliker (Saša Zurovac): “E ljudi moji, kakva je ona Ljubica kurava, to živ stvor ne bi vjerovo. Taman ona kiša prestala, sklonimo se mi u mrak pod onu strehu — a ja za gaće. Kad Bog te mazo, nema gaca. Ufatim je ja ozada — gologuza. A tu smo, mislim se! Ma nemam ti ja, curo, šta više pričati. Štaka, svezaću ti šljagu, ne prekidaj me kad pričam.”

Momak: “Niko te ne prekida, vidiš da sviram.”

Vlado Kliker: “Sviraš ti kurcu, bolje bi ti bilo da slušaš.”

Momak: “Slušo bi ja kad bi znao lagat ko ti.”

Vlado Kliker: “Misliš kad bi mogo s nogu ko ja. I guslam ti ja, guslam, noge mi se tresu, kad odozgo s oluka jedna kaplja — tup! — pravo ovdje za vrat, ko da me neko kandžijom ošino. Spade čuna u sekundi, ispuše ko dušica. Pita rospija šta ti bi bolan?”

Momak: “Sta joj reče, matereti?”

Vlado Kliker: “Na morskome plavom žalu, gdje ćarlija vjetrić mio, plavušu sam bajnu snio. O kako sam sretan bio!”

Kad vidite pitona, sjebat će te se totalno

Godina je, jaro-jarane, devedeset i prva, i to su ti zadnji dani mira u Jugi, znaš sam, i Ratko, klasični Bosandžeros, taman izbaćen iz zatvora, klepi kamion da ga malo isfura, i što da ne, samo frka je u tome da je Ratko malo hendikepiran, jebiga, prvo što je totalni daltonista (mali poremećaj prepoznavanja boja: u ratu prava stvar!), drugo što voli kamione al dozvole nema da ih vozi, mislim, šta će, treba kontati semafor i koju ti boju pokazuje, jel tako?

Ali jebeš film (i život) bez ljubavne šeme, hoću da kažem, fali tu neka koka da ti se šta koči u gaćama dok buljiš u ekran.

I eto ti koke, jarane, otkaćena Beograđanka, Suzana, ona ti ne benda ama ništa što se vrti oko nje (ako se ne vrti samo zbog nje), i stopira ti ona, nabila one slušalice, ništa ti ne čuje i — hop! — Ratko papak umalo da je ne pregazi (još vozi u čarapama zbog većeg meraka, zamisli to). Mislim, pregazi on nju — al njoj ništa! Ženska ti je ta toliko tvrdoglava, ma šta ti je! I da je slučajno pala iz aviona? Znaš šta bi bilo? Ništa. Pičkin dim, paša moj.

Sve drugo je klasika, koji vam kurac i pričam? Nastave oni put skupa, furaju kroz zemlju gdje je rokanje počelo i ovo dvoje, džidžo i emancipovana, su jedini normala u zemlji gdje sve ode u pičku materinu.

To je to s moje strane. E sad evo vam filmić.  I evo vam transkript te lude scene.

Šta još treba? Ništa? E onda … vozdra!

Kokan: “Stani ba! Čiji si ti?”
Ratko: “Tatin i mamin.”
Kokan: “Čuj čovjeka. Tatin i mamin. Pitam, jesi li naš ili njihov?”
Ratko: “Naš!”
Kokan: “E fino. A koji smo to mi?”
Ratko: “A ma nemam pojma. Meni to svedno. Sve mi isti kurac.”
Kokan: “Pa jest sve isto — al kurac, bogami, nije.”

Kokan: “Skidaj gaće!”
Ratko: “E taj film,bogami, nećeš gledat.”

Kokan: “Jeli? E haj da vidimo!”

(Svi potegnu pištolje.)
Ratko: “Dobro. Dobro!”
Kokan: “Šta je? Šta je? Panika, ha?”
Ratko: “Panika za vas! Kad vidite pitona, sjebat će te se totalno.”

(Ratko skida gaće, vadi ćunu, svi bulje u pitona, izgubili se, niko ne priča, kuže jedan u drugog.)

(Suzana u kamionu, puši rajsko bilje, gleda u pitona pa opet u džointić)
Suzana: “Bacit ću vutru, definitivno.”

(Ovaj jedan izvuko nož, gleda u  gazdu Kokana.)
Tip: “Jel mogu da ga uzmem za uspomenu?”
Kokan: “Mrš, sram te bilo. Čovjek je Tito za sve nas, jebote …”
Tip: “Jest vala.”
Kokan: “Gospodine … ko si—da si, od danas su svi putevi za tebe otvoreni na ovoj teritoriji zvana Kokina autonomna oblast. Oprosti, ja sam Kokan.”
Ratko: “Drago mi je.”
Kokan: “I svaka ti čast!”